"Razmišljao sam da odem u školu za medicinske tehničare ili postanem profesor glume" Pedro Paskal otkriva ko mu je pomogao kada je želeo da odustane od glume
Dodajte Kurir u vaš Google izborPostao je jedan od najtraženijih glumaca Holivuda tek kada je već dobro znao kako izgleda kada telefon ne zvoni. A onda jePedro Paskaldobio Oberina Martela u "Igri prestola", Havijera Penju u "Narkosu", Džoela u "The Last of Us" i, konačno, ulogu čoveka kome gotovo nikada ne vidimo lice, a koja ga je pretvorila u globalnu zvezdu.
Domaća publika sada ima priliku da njegovu najpoznatiju svemirsku avanturu prati na televiziji. "Mandalorac" se od 12. septembra premijerno emituje na kanalu Star vikendom u 21 čas. Kao Din Džarin, usamljeni lovac na glave koji neočekivano postaje zaštitnik malog Grogua, Paskal je pronašao nešto mnogo zanimljivije od klasičnog heroja - čoveka kom dete polako ruši sve zidove koje je godinama gradio oko sebe.
A iza čuvenog oklopa krije se neobična glumačka priča. Paskal nije jedini čovek koji "igra" Mandalorca: fizički identitet Dina zajednički stvaraju on, Brendan Vejn i Latif Krauder. Možda baš zato Pedro o ovoj ulozi govori manje kao o demonstraciji sopstvene glumačke veštine, a mnogo više kao o kolektivnom poslu.
Kada vas je Džon Favro pozvao na razgovor o nečemu što ima veze s "Ratovima zvezda", jeste li uopšte znali da vam nudi glavnu ulogu?
- Nisam imao pojma! Znao sam samo da je nešto u vezi s "Ratovima zvezda". Došao sam kod Džona, tamo je bio Dejv Filoni, a zidovi su bili prekriveni ilustracijama priče. Gledao sam sve to i mislio da možda žele da razgovaraju sa mnom o nekoj sporednoj ulozi. Na kraju sam morao da ih pitam: "Dobro, a šta želite da igram?" Pogledali su me zbunjeno i rekli: "Ti si Mandalorac." Moja reakcija je otprilike bila: "Čekajte, stvarno?"
A onda ste otkrili da ste prihvatili glavnu ulogu u kojoj vam je jedno od osnovnih glumačkih sredstava, vaše lice, skoro potpuno oduzeto. Koliko je to bilo zastrašujuće?
- Upravo je to ono što je zanimljivo. Nisam očekivao da lik bez lica može da bude toliko upečatljiv. Mandalorac je svojevrstan hibrid glasa i tela i zaista je potrebno čitavo selo da bi on postojao. Brendan Vejn daje liku veoma specifičan fizički jezik, Latif Krauder donosi neverovatan kaskaderski rad, a ja sam deo te iste celine. I posle više godina još postoje stvari koje učimo o njemu.
Ispostavilo se da je ispod tog neprobojnog oklopa zapravo priča o jednom prilično nežnom čoveku. Da li je Grogu promenio Dina više nego što ste očekivali?
- Ono što njegovom srcu treba jeste Grogu. Njihov odnos počinje tako što je Din veoma nevoljni zaštitnik tog misterioznog deteta, ali s vremenom postaju duboko vezani. Meni je zanimljivo pitanje ko tu zapravo koga uči, ko koga štiti i ko koga spasava. Din misli da zna šta mu je dužnost, ali onda mu se dogodi odnos koji sve to menja.
U međuvremenu ste postali gotovo specijalista za umorne muškarce koji pokušavaju da spasu dete. Din ima Grogua, Džoel u "The Last of Us" ima Eli. Kako ste postali omiljeni holivudski tata, a da to verovatno nikada niste planirali?
- (Smeh) Nisam siguran da sam osoba koju bi u stvarnom životu trebalo izabrati za tako odgovoran zadatak! Ali razumem zašto me privlače ti odnosi. Zanimaju me ljudi koji nisu klasični heroji. I kod Dina i kod Džoela postoji taj zaštitnički instinkt koji otkriva nešto što možda nisu znali o sebi. A izgleda da sam završio u fazi karijere u kojoj me stalno šalju kroz veoma opasne svetove s detetom koje moram da sačuvam.
Grogu je pritom lutka. Koliko je teško razviti stvarnu emociju prema nečemu za šta znate da je napravljeno od silikona, mehanike i kablova?
- Mnogo manje teško nego što mislite. Kada je nešto tako dobro napravljeno i kada ljudi koji njime upravljaju rade svoj posao kako treba, veoma brzo prestanete da razmišljate o tome kao o predmetu. Odnos postane stvaran unutar scene. Mislim da je upravo ta neposrednost važna za Dina, jer on nije čovek koji mnogo govori o svojim osećanjima. Grogu iz njega izvlači ono što rečima nikada ne bi umeo da kaže.
Postali ste svetska zvezda, a u ulozi koja vas je proslavila možete bukvalno da se sakrijete od te slave. Da li vam šlem ponekad i odgovara?
- Zapravo da. Postoji nešto što me štiti u tome što je lice lika toliko štedljivo korišćeno. Nisam siguran kako bih psihološki podneo razmere popularnosti serije da nisam mogao pomalo da se sakrijem iza tog šlema. Oduševljava me koliko je sve to veliko, ali me istovremeno pomalo i plaši koliko dugo može da traje.
Zanimljivo je što vam se najveći uspeh nije dogodio sa 25 godina. Bilo je perioda kada ste jedva opstajali kao glumac. Da li zbog toga danas drugačije doživljavate slavu?
- Apsolutno. Imao sam mnogo ljudi koji su me držali iznad vode. Porodica, prijatelji... Bilo je trenutaka kada sam govorio da ću odustati, otići u školu za medicinske tehničare ili postati profesor glume, a oni bi rekli: "Ne, nećeš." Pozajmljivali su mi novac, kupovali hranu, pomagali da nastavim. Imao sam anđele oko sebe. Zato ništa od ovoga ne mogu da posmatram kao nešto što mi pripada samo po sebi.
Posle svega, šta danas mora da ima scenario da bi Pedro Paskal rekao: "Ovo moram da igram"?
- Radoznalost. Želim da me nešto odvede tamo gde još nisam bio. Imao sam mnogo sreće da radim s ljudima čijem talentu verujem i od kojih mogu da učim. Kod "Mandalorca" je to bilo očigledno čim sam upoznao Džona i Dejva i video koliko vole taj svet. Nisam znao tačno u šta ulazim, ali sam znao da želim da budem deo toga.
(Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)